Povezanost kupovine domaće robe sa ekonomskim prosperitetom nacije nije nova ideja kako u Srbiji tako i u svetu. I dok je priroda ove povezanosti različito tumačena a time i ideja stimulisanja kupovine domaćih proizvoda podržavana ili osporavana, stoji činjenica da doživljaj proizvoda kao domaćih ili stranih ima uticaja na ponašanje jednog dela potrošača.
Marke sa obe strane granice su prinuđene da prigrle izazove koje je donela globalizacija. Domaće firme igraju tržišnu utakmicu sa globalnim konkurentima i dok je domaće poreklo proizvoda unutar Srbije može (kao što ćemo videti, u zavisnosti od različitih faktora) biti prednost – na inostranom tržištu to ili nije od značaja ili štaviše ima negativan uticaj. Istovremeno inostrane (često je tačnije određenje – internacionalne) kompanije mogu imati problema da dođu do potrošača čije preferencije mogu biti snažno okrenute domaćim proizvodima.
Uz to, globalna ekonomska kriza je dodatno aktualizovala ovo pitanje. Suočeni sa posrnulim privredama državni programi revitalizacije sve učestalije sadrže i ovu komponentu intervencije, bilo kroz programe subvencionisanja ili na neke druge načine.
Svako razmatranje ovakvih pojava mora krenuti od proučavanja stava koji deli značajan broj potrošača u različitim državama a koji se tiče davanja prednosti robi domaćeg porekla – tzv. potrošačkog etnocentrizma.
Potrošački etnocentrizam
Pojam etnocentrizma podrazumeva stavove koji su okrenuti ideji da su sopstveni način življenja i nacionalna kultura dominantni u odnosu na druge. Kada razmatramo ponašanje potrošača, etnocentrizam se pojavljuje kao težnja da se kupe domaći proizvodi pre nego strani. Povezano sa tim je i shvatanje da je kupovina uvoznih proizvoda u izvesnoj meri odgovorna za ekonomske nedaće jedne nacije. Iz ugla građana koji su u većoj meri etnocentrični, kupovina stranih proizvoda je pogrešna, zato što, prema njihovom uverenju, škodi domaćoj ekonomiji, uzrokuje nezaposlenost i otvoreno je nepatriotska; proizvodi iz inostranstva kod visoko etnocentričnih osoba izazivaju prezir, dok proizvode domaćeg porekla ocenjuju kao kvalitetnije i vrednije upravo zbog toga što su domaćeg porekla. Za osobe koje nisu etnocentrične strani proizvodi su objekti koje treba procenjivati prema njihovoj vrednosti, bez razmatranja njihovog porekla proizvodnje.
Da bi istražila ovu pojavu u Srbiji agencija „Masmi“ je koristila pojedine stavke sa opšteprihvaćene skale za merenje etnocentrizma potrošača na nacionalno reprezentativnom uzorku od 600 ispitanika, starosti 18-65 godina.
Kako rezultati pokazuju, srpski potrošači su u značajnoj meri spremni da daju prednost domaćim proizvodima. Čak 72,8% potrošača smatra da bi uvoz trebalo ograničiti samo na one proizvode kojih nema na domaćem tržištu, dok je blizu 60% ispitanika spremno da odabere domaće proizvode čak iako bi ih dugoročno gledano to više koštalo. Nešto manji ali i dalje dominantni broj ispitanika uspostavlja vezu između kupovine uvozne robe i nezaposlenosti u Srbiji.